Julija u ambulanti u Centru za azil u Vranju ©UNHCR Serbia
Julija je rešila da dođe u Srbiju jer je bila uverena da će joj u njoj biti lakše da se integriše zbog slične kulture i vere. Bila je u pravu.
Julija, 31- godišnja majka sedmogodišnjeg dečaka iz Ukrajine trenutno boravi u Centru za azil u Vranju. Ona je jedna od osam miliona ukrajinskih izbeglica koje je rat primorao da napuste svoju zemlju i potraže bezbednost za sebe, svoju decu i roditelje u nekoj drugoj zemlji.
Julija je doktorka. Pre nego što je napustila Ukrajinu radila je pet godina u struci. Uskoro je shvatila da više nikada ništa neće biti isto. Ipak, čvrsto je uverena da će uvek raditi u svojoj profesiji koju obožava. Da bi to bilo moguće u Srbiji, sama je nostrifikovala diplomu. Čak i suočena sa ogromnim poteškoćama koje sobom nosi izbeglištvo, Julija nije odustala od svoje misije da služi ljudima i da ih leči.
Sada je prošlo skoro pola godine od kako radi u maloj klinici u Centru za azil u Vranju, gde pomaže ljudima čiju sudbinu deli.
„Budući da sam i sama izbeglica i da pomažem ljudima iz iste zemlje, osećam se posebno jer razumem njihov položaj, kulturu i jezik bolje nego iko drugi”.
Julija je uspostavila odličan odnos sa njenim kolegama u zdravstvenim ustanovama u Vranju. Govori srpski mnogo bolje iako se još uvek usteže da ga upotrebljava. Prestala je da pravi dugoročne planove. Sada radije napreduje malim, ali čvrstim koracima. Dok smo pričali sa njom čitala je na internetu šta joj je sve potrebno da se pripremi za državni ispit na koji se nada da će uskoro izaći.
Život je Juliju naučio da će uvek biti prepreka, ali ona se toga ne plaši. A to joj pomaže da ih lakše savlada.
Share on Facebook Share on Twitter
