Od gubitka do nade: Karimov novi početak u Beogradu
Karim tokom pauze snimanja videa.
Od gubitka do nade: Karimov novi početak u Beogradu
Karim tokom pauze snimanja videa.
Karim je prerano odrastao.
Kao dete je izgubio oca. Ubrzo zatim i majku. Ostao je sa bratom i sestrom, i sa osećajem da nema prostora za odustajanje.
„Shvatio sam da moram da vodim računa o njima. I danas me gledaju kao da sam ja njihov otac.“
U Burundiju je završio srednju školu za elektrotehniku i imao dobre ocene. Upisao je fakultet. San je bio jasan, želeo je da postane inženjer. Ali život je postao nesiguran, a potrebe porodice nisu mogle da čekaju. Morao je da pronađe posao, da obezbedi porodicu, da preživi.
Tada je fotografija postala njegov način da ide napred.
Počeo je da uči, najpre skromno, kroz rad sa foto radnjama. Ubrzo je shvatio da fotografija može da bude i posao i ohrabrenje. Nakon nekoliko godina otvorio je svoj studio u Burundiju. To je bio trenutak kada je osetio da gradi nešto svoje.
A onda je došla nova nesigurnost.
Zbog okolnosti povezanih sa poslom i zbog straha za bezbednost, Karim je 2022. godine morao da napusti Burundi. Stigao je u Srbiju potpuno sam. „Nisam znao nikoga. Nisam znao jezik. Nisam znao ništa“, kaže.
Beograd mu je u početku bio nepoznat i veliki. Ulice, ljudi, pravila. Sve je tražilo vreme. Ali Karim je odlučio da ne stane. Učio je jezik svaki dan. Korak po korak. Reč po reč. Za godinu dana već je počeo da razgovara sa ljudima. Da pita. Da razume. Da se oseća manje kao stranac.
Danas kaže da mu je Beograd kao druga kuća.
Kamera koja je postala druga šansa
UNHCR je čuo Karimovu priču i, između ostalog, podržao ga fotoaparatom. Za nekoga ko je gradio život kroz objektiv, to nije bio samo predmet. Bio je znak da nije sam.
„To nije bio samo fotoaparat. To je bila druga šansa“, kaže Karim.
Karim danas fotografiše Beograd onako kako ga on vidi. Sa pažnjom za male stvari. Za lica. Za trenutke koji brzo prođu. Kaže da želi da pokaže različitosti, emocije i karaktere. Da kroz fotografiju poveže ljude i priče.
Povratak snu iz detinjstva
Iako je fotografija bila njegov put kroz najteže periode, Karim nikada nije zaboravio svoj prvi san. Elektrotehnika i inženjerstvo. U Srbiji je ponovo osetio da taj san možda nije zauvek izgubljen.
Put do školovanja nije bio lak. Morao je da nostrifikuje dokumenta. Da se priprema za prijemni. Da uči na jeziku koji mu nije maternji. Da istovremeno savladava gradivo i reči koje mu nedostaju da bi razumeo predavanje.
Uspeo je.
Danas je student Visoke škole elektrotehnike i računarstva u Beogradu, na smeru Nova energija i tehnologija. Dobitnik je DAFI stipendije. Prvu godinu je završio u junu. „Ono što sam želeo kao dete je da budem inženjer. I ovo mi je šansa“, kaže.
Dom je tamo gde raste nada
Karim ne govori o budućnosti kao o velikim planovima. Govori o malim pobedama koje se sabiraju. O jeziku koji danas govori lakše nego juče. O ispitu koji je položio. O fotografiji koja ga smiruje. O osećaju da može da bude više od onoga kroz šta je prošao.
„Danas imam nadu“, kaže. „I znam da sutra može biti bolje.“
Zato danas kaže i ovo. „Srbija je moja majka. Jer svaki dom koji ti da nadu, postaje tvoj dom.“
U Srbiji, UNHCR i partneri podržavaju tražioce azila i izbeglice kroz učenje jezika, obrazovanje i pristup prilikama koje vraćaju osećaj dostojanstva. Kada neko dobije šansu da uči, da radi, da pripada, tada i najteži početak može da postane novi život.
