Zaštita izbeglica nije čin dobre volje, već zajednička obaveza
Zaštita izbeglica nije čin dobre volje, već zajednička obaveza
Kristijan Mihajlovski, gostujući predavač iz Odeljenja za međunarodno izbegličko pravo i migraciono pravo, maj 2025.
Sedamdeset pet godina nakon usvajanja Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine, svet se i dalje suočava sa rekordnim brojem ljudi primoranih da napuste svoje domove usled rata, progona i nasilja. U takvim okolnostima, očuvanje međunarodnog sistema zaštite izbeglica i njegovo dosledno sprovođenje ostaju od ključnog značaja.
Povodom ove značajne godišnjice razgovarali smo sa Kristijanom Mihajlovskim, gostujućim predavačem sa Odeljenja za međunarodno izbegličko pravo i migraciono pravo Međunarodnog instituta za humanitarno pravo u Sanremu, jedne od vodećih međunarodnih institucija za obuku i jačanje kapaciteta u oblasti međunarodnog prava o izbeglicama.
Kako biste objasnili mešovite migracije čitaocima koji nisu upoznati sa ovom temom, i zašto je važno identifikovati izbeglice i tražioce azila u okviru ovih kretanja?
Zamislite urgentni centar bolnice tokom naporne noći. Svi stižu kroz ista vrata i mogu izgledati slično — ali neki imaju manje tegobe, dok su drugi u životnoj opasnosti. Zadatak osoblja je da pronađe one koji ne mogu da priušte čekanje, jer bi isti tretman za sve doveo u opasnost one najranjivije.
„Mešovite migracije” funkcionišu na sličan način: ljudi putuju zajedno, istim rutama i često u istim čamcima ili vozilima, ali iz veoma različitih razloga. U jednoj grupi možete pronaći nekoga ko beži od rata ili progona, nekoga ko odlazi zbog siromaštva u potrazi za poslom, porodicu koja pokušava da se ponovo spoji sa rođacima, i nekoga ko je prevaren ili prisiljen na putovanje od strane drugih koji nameravaju da ga iskoriste. Oni se kreću zajedno, ali njihove potrebe — i njihova prava — nisu isti.
Zbog toga je važna identifikacija izbeglica i tražilaca azila. Oni ne mogu bezbedno da se vrate kući, a međunarodno pravo ih štiti od prinudnog povratka — ali samo ako možemo da ih prepoznamo. Kada se svi tretiraju kao jedinstven „tok”, oni kojima je pomoć najpotrebnija mogu biti zanemareni. Pravedna identifikacija nije birokratija; ona osigurava da prava osoba dobije pravu zaštitu u pravom trenutku.
Ovog meseca se obeležava 75. godišnjica Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine. Zašto je Konvencija i danas od suštinskog značaja i šta njena kontinuirana relevantnost znači za zaštitu izbeglica i tražilaca azila u praksi?
Konvencija iz 1951. godine napisana je nakon rata koji je proterao milione ljudi iz njihovih domova. Ali ona je pretočila u pravnu formu jednu mnogo stariju ideju. Instinkt da se pruži utočište onima koji beže od opasnosti — da se ponudi utočište i da se ne odbije stranac u nevolji — proteže se kroz kulture, religije i tradicije širom sveta i kroz istoriju.
Sedamdeset pet godina kasnije, ta ideja nije zastarela, jer razlozi zbog kojih ljudi beže — rat, progon, nasilje — nisu nestali. Prava koja ona štiti nisu posebne privilegije rezervisane za izbeglice; to su univerzalna prava koja svi imamo, prilagođena onima koji su izgubili zaštitu sopstvene zemlje.
Ono što je čini suštinskom jeste to što pretvara zaštitu iz čina dobre volje u zajedničku obavezu — zajednički pravilnik, tako da bezbednost osobe ne zavisi od toga do koje granice je stigla igrom slučajnosti. Ta obaveza je izuzetno široko prihvaćena: danas 149 zemalja, više od tri četvrtine sveta, poštuje ovu obavezu.
U praksi, ovo je ono što omogućava da se situacija nekoga ko stigne na granicu istinski ispita umesto da bude odbijen, i ono što stoji iza prava porodice da ne bude vraćena u opasnost od koje je pobegla.
Kako međunarodno pravo o izbeglicama i standardi zaštite mogu da se pretoče u praktičnu akciju od strane profesionalaca koji rade direktno sa izbeglicama i tražiocima azila?
Međunarodno pravo može izgledati apstraktno, ali za nekoga ko je pobegao mora biti stvarno ne u načelu, već u svakom susretu: razgovoru na granici, intervjuu koji odlučuje da li im je zaštita priznata. To je mesto gde standardi ili oživljavaju ili propadaju.
Učesnici obuke sa ciljem jačanja kapaciteta stručnjaka koji svakodnevno rade sa osobama u riziku od apatridije, maj 2025.
Zbog toga je obuka važna. Ona pretvara princip u veštinu — kako pažljivo obaviti intervju, kako prepoznati nekoga kome je možda potrebna zaštita unutar šire grupe u pokretu, kako se prema osobi odnositi sa dostojanstvom čak i kada su vreme i resursi ograničeni. Veliki deo našeg rada na Institutu u Sanremu je upravo to. Zajednički pravilnik štiti samo ako ga ljudi koji ga koriste primenjuju na isti način — inače se bezbednost svodi na to ko se nalazi sa druge strane stola.
Standardi takođe najbolje funkcionišu kada izbeglice imaju svoj glas u tome kako se oni primenjuju; niko ne razume tu realnost bolje od onih koji su je preživeli. To više nije marginalna ideja, i ponosan sam što na Institutu radimo sa ljudima koji imaju lično iskustvo raseljenja ili apatridije kako bismo se uključili u zastupanje na svakom nivou.
Koja je ključna poruka koju biste želeli da javnost razume o izbeglicama i zajedničkoj odgovornosti za pružanje zaštite?
Postoji citat koji veoma često koristimo na kraju kurseva Instituta o zaštiti izbeglica: način na koji tretiramo izbeglice nije zapravo odraz toga ko su oni; to je odraz toga ko smo mi. Društvo se meri po tome kako tretira ljude kada su najranjiviji — a pružanje sigurnosti nekome ko je izgubio sve jedna je od najstarijih i najhumanijih stvari koje možemo učiniti jedni za druge.
Učesnici obuke sa ciljem jačanja kapaciteta stručnjaka koji svakodnevno rade sa osobama u riziku od apatridije, maj 2025.
Ovaj tekst izrađen je uz finansijsku podršku Višepartnerskog povereničkog fonda za migracije (Migration Multi-Partner Trust Fund – MPTF). Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran UNHCR u Srbiji i tekst ne mora nužno odražavati stavove Fonda.
Related news and stories
